Svi smo na početku tragali:
I verovali smo:
Ne dozvoli da te predugo čekam. Molim te. ‘
Svi smo ponekad posumnjali:
‘ Najuzvišeniji oblik poštovanja između dva ljudska bića je prijateljstvo. ‘
‘ Ja nikome ne dozvoljavam da mi se približi. Nisi ti u pitanju, već ja nikome ne dozvoljavam da mi se previše približi. Ne želim da se vežem ni za koga…Zašto?…Zato što bih mogao da uložim mnogo nade u neko ljudsko biće a zatim sve da izgubim. ‘
Bez obzira da li spadate među one koji veruju, ili one koji su zalutali na putu, ili su odustali, ovim romanom Ričard Bah želi da nam poruči:
‘ Ponekad nam se čini da više nema zmajeva na svetu; da više nima vitezova, i da više nijedna princeza ne luta tajanstvenim šumama i svojim osmehom očarava jelene i leptire. Ponekad mislimo da živimo u vremenu bez granica, bez pustolovina; da je sudbina negde daleko, s one strane obzorja i da su sjajne utvare odavno odjahale, da se više nikada ne vrate. Veoma mi je drago što nismo u pravu. Ne samo što su princeze, vitezovi, čarobnjaci i zmajevi, tajne i pustolovine svuda oko nas, već predstavljaju jedinu istinsku stvarnost ovoga sveta. ‘
Sa velikim zadovoljstvom vam preporučujem ovaj roman. Ja sam mu se već više puta vraćao.
