Ravioli spadaju u tipične proizvode italijanske kuhinje.
U suštini se mogu opisati kao pravougaonici od testa, koji susavijeni tako da kriju fil od mesa, povrća ili sira, u zavisnosti od različitih lokalnih recepata.
Mogu da budu posluženi u supi, ili ‘nasuvo’ uz umake ili sosove. Izbor zavisi od vrste fila. Naše domaćice bi toisto testo nazvale taške, napunile ga šunkom, sirom, mesom ili, u slatkoj verziji, džemom od šljiva, uvaljale u proprženu prezlu i – eto miline.
Vratimo se, ipak, Italijanima. Malo je pouzdanih podataka o nastanku raviola i kulturi koja ih je iznedrila: tragovi tesetnine punjene mesom ili povrćem vode s raznih strana sveta, od Nemačke do Kine, Japana, Tajlanda, Rusije… Teško je čak baviti se pouzdano istorijatom raviolau zapadnoj civilizaciji utvrđivanjem datuma nastanka, iako je o njima pisao još Đovani Bokačo u ‘Dekameronu’ (‘…nije ništa naročito napraviti makarone i raviole i skuvati ih…’).
Ravioli u međuvremenu dobijaju izmenjena imena čak i u samoj Italiji, za čiju su kulinarsku tradiciju danas uglavnom vezani.
Tako imamo anjolote ili anjelote (sitnijih dimenzija) u Pijemontu, anoline u Pjačenci i Parmi, tortele u Emiliji, pansoteu Liguriji, marubine u Lombardiji, tordele u severozapadnoj Toskani, odnosno tortele u južnim i primorskim oblastima, kapelate u Romanji, dok se u Irpinijskoj pokrajini zovu ravajoli i prave od takozvane bele paste.
Ravioli se pakuju sveži, i tada imaju rok trajanja od otprilike sedam nedelja.
(Mondo)
