Da li ste ikada razmišljali šta jelke predstavljaju ljudima i kako utiču na njihovo raspoloženje? Evo kako sam ja na to pitanje počela da obraćam pažnju.
Pre mnogo godina predvodila sam organizaciju prve Izložbe novogodišnjih jelki u hotelu Hyatt Regency Beograd.
Pozvali smo grupu poznatih ličnosti – umetnika, glumaca, pevača, modnih kreatora i novinara da ukrase po jednu jelku, trudeći se da budu što originalniji i neobičniji. Neposredno posle našeg prvog susreta i dogovora, započele su protestne šetnje po beogradskim ulicama. Bili smo u nedoumici da li je umesno da organizujemo tako vedru i razigranu manifestaciju u takvoj situaciji. Međutim, učesnike smo već pozvali i nismo mogli nazad.
Na dan kićenja jelki pokazalo se da su sva naša strahovanja bila neosnovana. Toliku količinu pozitivne energije odavno nismo doživeli. Radovalo se osoblje, radovali su se učesnici, radovali su se i gosti. Od ranog jutra do kasno u noć, ceo foaje hotela odjekivao je smehom i veselom grajom. U tom jednom danu dali smo preko 20 intervjua – novinari su opsedali hotel, a telefoni su se usijali od poziva Beograđana koji su se interesovali za izložbu.
Tada sam shvatila koliko je svima nama potrebno da ponekad oslobodimo dete u sebi, da se igramo i radujemo.
Od tada posmatram lica ljudi kada dođe vreme da se ukrašavaju jelke i kuće uopšte za novogodišnje i božićne praznike. Volim da posmatram iskre u očima i zadovoljne osmehe kad se posao završi, pa svi posedaju i sa vidnim ushićenjem gledaju oko sebe.
Ove godine poželela sam da čujem kako ljudi raznih starosnih dobi doživljavaju novogodišnje i božićno šarenilo.
‘Ja se najviše radujem poklonima. Ne mora to da bude nešto grandiozno. Dovoljna je sitnica. Uprkos činjenici da sam već u srednjim godinama, volim kada pod jelkom vidim lepo upakovane paketiće i kada svi sednemo u krug da ih otvaramo. Za mene to ima neki simbolički smisao… to je čin ljubavi, zajedništva, poštovanja,’ kaže tehnolog Milica Pavlović.
‘Ja u početku uvek negodujem kada me kod kuće dočekaju sa zahtevima da se angažujem oko jelke. To se obično dešava kada se umoran vratim sa posla, pa mi nije ni do čega. Međutim, deca me uvek preobrate svojim silnim ushićenjem, pa uhvatim sebe kako se na kraju i sam radujem i smišljam šta bih mogao da učinim drugačijim od prethodne godine da ih razonodim. Ma… sjajna je to tradicija. Trebalo bi u toku godine da imamo više takvih stvari. To nas oplemenjuje,’ kaže Ivan Todorović, uspešan poslovni čovek.
‘Ja se tome više ne radujem kao nekad, ali obavezno ukrašavam jelku zbog unuka. Oni se raduju kada dođu i traže poklone pod jelkom. Onda sam i ja srećna,’ objašnjava Milena Petrović, penzionisana učiteljica.
Najzad, evo par simpatičnih odgovora onih koji se Novoj godini i Božiću ipak najviše raduju:
‘Kad dođe Nova godina mama i ja stavljamo one kerefeke na jelku, pa je sva šarena, a tata stavi sijalice, pa svetle u mraku. To najviše volim. Onda ja čekam Deda Mraza, ali on uvek stigne kad ja zaspim, pa neće da me budi, da ne bi’ zevao ceo dan,’ Marko (5 godina).
‘Ja sam pisala Deda Mrazu da mu kažem šta da mi stavi pod jelku… a je l’ misliš da on zna da sam polomila vazu?’ Sandra (4 godine).
Novogodišnji i božićni praznici su vreme kada se vraćamo tradiciji, radujemo, družimo, širimo osećaj zajedništva, pripadnosti i ljubavi, i smišljamo kako da obradujemo jedni druge – a to nas sve oplemenjuje.
Probudite dete u sebi i uživajte!
Mirjana Marković
