Sve do 1920. godine, u udaljenom gradiću Šefšauenu ili Šefšaenu (Chefchaouen, skraćeno – Šauen) na severoistoku Maroka, sa nebesko-plavim i marinsko-plavim kućama prosutim na obroncima zelenog planinskog masiva Rif, svim hrišćanima – bez izuzetka, ulaz je bio zabranjen.
Nakon pokušaja pokrštavanja i progona iz njihove domovine Al Andaluza, u XV veku utočište na ovom mestu – na severu Afrike, pronašla je grupa Mavara (Arapa) i Jevreja, izbeglica iz južne Španije. Nakon rekonkiste i zlodela španske Inkvizicije, Mavari i Jevreji više nisu želeli kontakt sa hrišćanima zbog čega su im u svom novom utočištu dodatno zabranili prilaz. Navodno je tokom pet vekova, ovo pravilo samo u dva navrata prekršeno, poslednji put početkom XX veka, kada su dva Amerikanca prerušeni u lokalne Jevreje i uz poznavanje običaja uspeli da neprimećeni uđu u grad. Kada su pola milenijuma kasnije, 1920. igrom slučaja Španci dospeli do Maroka, osvojili Šefšauen i prvi put ušli u grad, bili su potpuno iznenađeni lokalcima – Arapima i Jevrejima, koji su govorili srednjovekovnim mocarapskim – zapadno-normanskim jezikom Andaluzije kojim su se nekada davno služili Arapi, Jevreji i hrišćani.
Jezik koji se nije čuo skoro pet stotina godina, očuvale su izbeglice od španske inkvizicije u ovom udaljenom mestu. Otvaranjem gradića za pridošlice, ovaj zaboravljeni jezik vremenom je nestao, a u Maroku većinu stanovništva danas čine Arapi i Berberi. U srednjem veku, osim tvrđave u centru mesta, novi stanovnici kazbe na obronku planine – na nadmorskoj visini od skoro 600 metara, zidali su kuće u beloj i okerastoj boji – veoma nalik onim u njihovoj rodnoj Andaluziji.
Pročitajte više na: www.b92.net
