Koji je neizostavni sastojak svake dobre pite ili gibanice? Odgovor je jednostavan: kore za pitu ili gibanicu.
Ako malo zavirimo u prošlost, shvatićemo da, pre nekih 100 godina, nije bilo prodavnica za kore za pitu ili gibanicu, a pogotovu nije bilo prodavnica ili velikih marketa u kojima bismo mogli da ih kupimo, kao gotovo komercijalno pakovanje.
Tadašnje domaćice ili reduše (reduša – izvor Wiktionary.org: ženska osoba koja je zadužena za pripremanje hrane, u kući, na svadbi, slavlju i sl., koja vodi domaćinstvo, domaćica, ženska osoba koja vodi celokupno domaćinstvo.) toga vremena, samostalno su pripremale kore da bi, kasnije, od njih pravile pite ili gibanice.
Kako su se pravile kore za pitu ili gibanicu, početkom 20 veka?
Reduše su testo mesile kao za pogaču, samo su umesto vode dodavale surutku. Testo bi zamesile tvrđe. Kada se testo dobro izmesi i izgruva („ispretiska“), odvajale bi jedno parče testa i uzimale lopar, koji bi dobro posule brašnom i onda bi kolenikom razvlačile („sukale“) kore. Dok su to radile, žene su sedele na zemlji, a preko ispruženih nogu bi držale lopar i razvlačile kore. Trudile su se da kore budu što tanje.
Jako istanjenu koru, zatim bi presavijale na četiri dela (na pola, pa na četvrtinu), pa bi je onda pekli na ugrejanom saču, koji je morao da bude čist, tj. da ne bude prekriven pepelom. Sač bi, za to vreme, bio stalno grejan vatrom sa donje strane. Prvo bi kratko ispekle jednu polovinu, pa zatim, drugu polovinu.
Ispečene kore bi slagale jednu na drugu, pa bi od njih, kasnije, pravile pitu (gibanicu).
Izvor: knjiga Srpska narodna jela i pića, uredio dr Jovan Erdeljanović, Stanoje M. Mijatović: Srpska narodna jela (s prilogom o pićima) u Levču i Temniću, u Beogradu, štampano u Državnoj štampariji Kraljevine Srbije, 1908. g.
