Kakav je osećaj posmatrati utakmicu iz VIP zone? Ili, još bolje, iz loža u kojima, u društvu prijatelja udobno zavaljeni u kožnu fotelju gledate šta se događa na terenu?
Provereno dobar, jer se za takvo zadovoljstvo na Santjago Bernabeuu ili Alianc Areni plaća cena od po nekoliko desetina, pa i stotina hiljada evra godišnje. Ipak, nije to jedini način da uživate u meču. Postoje i drugi, daleko od autoputeva i TV kamera…
Domaću verziju pomenutog euro glamura naši su gledaoci imali prilike videti (doživeti) u Beogradskoj Areni, na mečevima Evropskog prvenstva u košarci, gde ste po ipak umerenijim cenama mogli sebi obezbediti hedonistički ugođaj u zastakljenim ložama, koje su poput prstena odvajale tribine na dve dela. Na fudbalskim stadionima naše zemlje (mislimo i na jedan i na drugi), komfor nije na visini koja bi nekome ko želi malo više od loptanja mogla to pružiti.
Ponešto se novca uloži, pod pritiskom operativaca iz evropske kuće fudbala, ili ti UEFE, ali sve to podseća na šminkanje starih dama kojima je za povratak mladalačkog sjaja potrebno nešto malo više. Nove lože na istočnoj tribini Partizanovog stadiona su sasvim pristojno mesto za gledanje meča, čak iako su vam prohtevi malo veći. Slično je i sa novim Press centrom na ‘Marakani’ kojom se zvezdaši ponose. I takvi kakvi su, stadioni Partizana i Zvezde imaju svoj šarm, stvaran decenijama i predstavljaju, naročito na velikim utakmicama, prava grotla koja su sva u pokretu, buci i strujanju. A šta ćemo sa onim ložama, kao na Bernabeuu?
Tamo igrači ne misle kako da se dopadnu menadžerima evropskih klubova, već misle o tome kako da ‘naprave foru’ ili provuku protivniku loptu kroz noge. I da pobede( bre)! Za Dorćol, Rakovicu, Besni Fok ili Jakovo. Za drugare, za ‘kraj’, za slavu do sledeće nedelje. Tu ćete videti sve što spada u lepotu igre – posvećenost, motiv, lep potez, vic.
Još ukoliko ste lišeni navijačke strasti i ako izaberete pravo igralište – eto vam, pored fudbalskog, i gastronomskog hedonizma! Imate dve opcije. Opcija jedan: posmatranje derbija neke od malih liga iz bašte restorana domaćeg kluba, uz nedeljni ručak, kao po pravilu – odličan! Meni standardan, srpsko – fudbalski: roštilj, pečenje, pivo, orasnice.
Preporučujemo ovu opciju za sunčanih, prolećnih ili letnjih dana. A kad zahladni, hedonizam potražite u periodu igre sa kojim mnogi poistovećuju fudbal, pa i sport uopšte – u trećem poluvremenu. Po klasičnoj definiciji stare beogradske fudbalske škole, treće poluvreme je onaj period utakmice kada umorne majstore na terenu smenjuju orni majstori u kuhinji, koji pred odabranu publiku iznose specijalitete kuće – od zlatiborskog pršuta i kajmaka, preko mesa u svim varijantama, salate od kiselog kupusa posutog tucanom paprikom, do baklava, pomenutih orasnica i palačnki u šatou. Aperitiv – viljamovka, a vinska karta najčešće je u blagoj senci pivske. Pravi sajam srpskih i pozajmljenih brendova! Hedonizam!
Diskutuje se manje o rezultatu, a više o igri. Pobeda je ovde već zaboravljena, ali je borba bila lepa. Stolice su malo trvđe nego u loži Bernabeua, ali se na njima lepo sedi, jer je društvo pravo. Vino je nešto oporije, ali prolazi. Hedonizam je manje glamurozan nego evropski ali je simpatičan i autentičan.
Dajmo i njemu ponekad šansu, dok se sjaj Evrope ne protegne (čak) do nas…
