Ukoliko ste u žurbi nemojte ni ulaziti u Kuću, jer obrok ovde ne traje uobičajeno. Ukoliko imate vremena bićete provedeni kroz deo srpske tradicicije u kući u kojoj se Gost uvek piše velikim slovom.
Unutrašnjost restorana napravljena je od drvenih greda i građe skinutih sa starih kopaoničkih kuća koji svedoče o trajnosti i kvalitetu seoske gradnje. Lusteri i cilindri – lojanice, iz kojih dolazi svetlo su tipični za srpske srednjovekovne kuće, fokusiraju svetlo tako da ono ne smeta ostalima u prostoriji.
Jedan od mnogobrojnih detalja koji nam pričaju priče sa zidova ove kuće je i koža vuka, ‘Surog’, koji se pre 45 godina sreo sa vlasnikom restorana ali je sudbina htela da on danas bude na zidu a g.Radomir sa nama.
‘Moje druženje sa prirodom traje više od 45 godina kao i moje druženje sa Kopanikom, sa tim najčudesnijim predelom Srbije, u kome je sve lako, u kome je sve lepo, u kome je sve divlje i u kome je sve pitomo’, priča nam Radomir. ‘Sama pojava da na Kopaoniku živi 1800 vsta biljaka, da ima malo zveri, osim ‘surog’ (vuka), nešto malo lisica i jazavaca, mnogo ptica, govori o tom čudenom staništu, koje zadovoljava životne uslove za sve te vrste koje se gore mogu pronaći. Tamo je toliko sve nestvarno da recimo, postoji jedna ogromna livada, zove se Jelica, na kojoj 4 puta godišnje cveta drugo cveće. Tako je u jednom trenutku livada potpuno zelena drugi put je bela, treći potpuno crvena a četvrti put je ljubičasta.
Usled nadmorske visine, na Kopaoniku je vegetacija usklađena, tako da recimo šumske jagode, koje u drugim prostorima uglavnom dolaze u maju, ovde sazrevaju istovremeno sa borovnicom, i divljom malinom i kupinom. Tako početkom avgusta imamo najplodniji berićet koji nam Bog šalje, divlju malinu, šumske jagode, borovnice, crne i crvene ribizle a u podnožju i drenjine. Od tih plodova proizvodimo ‘sokove od istine’ koje služimo u ovom gostoljubivom prostoru.
Kad dodjet u etno kuću Suri, u stvari vi ste došli u kuću u kojoj se istina poštuje više od svega, a naša je namera da ti plodovi prirode budu korišćeni za proizvodnju nečeg vanrednog po čemu će se ova zemlja prepoznavati. Naša je namera da hranom slikamo onu Srbiju koja postaje deo ukupne evropske gastronomske baštine, a ne da stalno bude obeležavana po laičkim procenama da je hrana koju jedemo uglavnom turska, mađarska, austrijska, grčka, sve samo ne naša. Nije tačno. Postoje stvari koje imamo i možemo da koristimo kao originale i one druge koje takođe imamo ali ih ne možemo nazvati orginalima iako postoje beleške i dokazi koji svedoče o njihovoj originalnosti
Npr., italijanska pica je proizvod koji se pojavio 100 godina kasnije u odnosu na ono o čemu postoje verodostojni zapisi u našim krajevima – pitara. Pitara je jelo od kiselog testa koje se razvučeno i tanko stavljalo na plotnu a preko njega bi obično išli sir, kajmak, poneka suva šljiva ili kriška kisele jaboke, nešto malo nekog masnijeg suvog mesa, ili hrane koja je pretekla od jučerašnjeg dana i jedno jaje razliveno preko toga. I to bi i danas mogla da bude srpska pitara ali je sada pica već registrovana i priznata kao italijanski specijalitet. Isto tako, na proplancima Kopaonika ima mnogo začina, npr. origano, koji raste bukvalno u livadama. Ali ova Kuća ne sme da ga koristi zato jer je origano postao inostrani brend i niko nam ne bi verovao da smo do tog origana došli na Kopaoniku a ne u nekom supermarketu. Slično je i sa palačinkom, koja se u starom srpskom rečniku naziva prevrtača.
Danas je malo onih koji o tim jelima i toj kuhinji nešto znaju, te mi shvatamo naš zadatak da ono što smo dobro proučili i uobličili u kriterijume XXI veka, da to iznesemo u javnost i na taj način sačuvamo. Jer danas ne možemo da prihvatimo kao hranu nešto užeglo, bajato, čime su se počesto ranije prehranivali, mi smo tehnološki, tehnički i obrazovno sada mnogo napredniji, kriterijumi su drugačiji, standardi su strožiji i naše jelo mora biti prihvatljivo i čoveku iz Afrike i iz Japana, Irske, Južne Amerike ili Norveške.
U restoranu postoji ponuda od preko 200 jela. Naime, svake godine, 12.12. u 12:12 mi na svet iznosimo 3 nova jela i pića. kako bismo ih sačuvali od zaborava.
Izdvajamo sa jelovnika
IZDVAJAMO SA JELOVNIKA
Jaretina sa belog kamena. Beli kamen je predeo na Radan planini od čijeg početka prestaju putevi, izduvni auto gasovi i ljudska civiliziacija, hebricidi isl. Jare što tamo brsti mora da bude čisto. Naša jaretina je samo odande, sa prečiste Radan planine.
Jagnje na zaboravljenoj vatri. Svi koji su u Župi imali vinograd imali su obavezu da od jutra do mraka, od proleća do jeseni, budu u vinogradu, koji zahteva mnogo više rada nego pšenica ili neka druga rodivnja. U vinogradu morate 18 puta da obiđete svaki čokot pre nego što od njega uberete plod. Često se usled tolikog rada na vatru i zaboravljalo te je ona tinjala a na takvom jednom ognjištu ovo naše jelo je šaputalo i čekalo da se kao radost iznese pred umorne radenike u vinogradu.
Jagnje mora da bude sa Kopanika. Tamo jagnje nije stoka, ono ulazi u kuću, hrani se iz ruke kao čeljade, ono ima sva prava da bude deo kuće. Za Božić se jagnje uvodi u kuću, u slamu, kao u iskonu, što svedoči o posebnom odnosu i poštovanju koje naš čovek gaji prema prirodi.
***
Mi proizvodimo hranu za zdravlje a ne zdravu hranu. Ne verujemo u zdravu hranu. Male crvljive jabuke su samo prskane u pogrešno vreme, nikako nisu više zdrave od onih drugih. U našoj kuhinji nema hemijski pripremljenih začina.
***
Čudo Mida Klisurac
Župski Apolon je jedini čovek koji je dobrotom pobedio aždahu i pretvorio je u alu, dobroćudno stvorenje velike snage, ogromne ljubavi, koje je prihvatilo da služi Njemu. Dala mu je pravo da udara rukom o sto, da vlada, dok ona, kao i danas mudre žene ,svojim porazom, zapravo zanavek pobeđuje. Zato mi slaveći njega, slavimo nju – ženu. Dorotej je u prvoj srpskoj bogomolji iznad oltarske bifore postavo peščarni bareljef krilate žene sa obnaženim grudima, lavljim šapama i zmijskim repom sa dijademom na glavi – caricu našu, alu, zaštitnicu berićeta u blagorodnoj i vinorodnoj Župi Rasini.
***
Pivo, kafa i mineralna voda se ne u ovoj kući služe po volji Gostiju, na njihovu odgovornost, ali se ne naplaćuju jer jedino to nisu naši proizvodi. ‘Ne znamo kako je to proizvedeno, mi smo to samo kupili u prodavnici, te stoga ne možemo to ni da naplatimo.’
