Posts in category: Piće

Na tržište stižu Extra Brut i roze proseko, a čuvena italijanska regija postepeno se okreće organskoj proizvodnji

Proizvođači proseka, jednog od najpopularnijih vina na svetu i penušavcem koji za mnoge predstavlja pristupačnu i nepretencioznu zamenu za šampanjac, od ove i sledeće godine imaće daleko veće mogućnosti za širenje portfolija. Na tržište, naime, stižu proseko vina proizvedena po novim, znatno rasterećenim propisima.

Jedna od novih kategorija je ekstremno suv proseko obeležen oznakom Extra Brut. Najsuvlji, Brut proseko do sada je imao 12 grama šećera, a Extra Brut će imati najviše šest grama šećera i u najvišoj kategoriji Prosecco Superiore DCG ova vina će stati rame uz rame sa drugim kompleksnim, elegantnim suvim penušavim vinima.

U junu ove godine, konzorcijum koji se stara o standardizaciji proseka zabranio je proizvođačima korišćenje herbicida glifosata, u skladu sa smernicama iz 2011. za ekološki održivije vinogradarstvo u regiji Proseko. Sada je na redu još ozbiljniji korak ka organskom proseku: sertifikat S. Q. N. P. I. (Sistem integrisane nacionalne kontrole proizvoda) podstaknuće vinogradare i vinare da drastično redukuju korišćennje hemijskih sredstava u vinogradima. U konzorcijumu veruju da će do 2021. godine četvrtina proizvođača biti sertifikovano.

Treća velika promena je uvođenje na tržište vina sa potencijalom da preko noći postane planetarni hit. Roze proseko će se na tržištu pojaviti nešto pre Nove godine, u najbolje vreme za promociju penušavaca, a vinari su, očigledno, spremno dočekali majsku odluku konzorcijuma da uvede i ovu vrstu proseka u zvaničnu klasifikaciju. Pravila dozvoljavaju da se gleri, kao dominantnoj sorti, dodaje pino noar kako bi se dobilo vino prijatne ružičaste boje, a roze proseko DOC mora da tokom druge fermentacije provede dva meseca u tanku kako bi se boja stabilizovala.

Izvor: www.vinoifino.rs

Telo Prosecco DOC Consorzio donelo je odluku da reformiše pravila apelacije i da dozvoli vinarima da proizvode roze proseko

Proizvođači proseko vina na ivici su odluke da se u okviru apelacije Prosecco DOC počne sa prodajom roze proseko vina! Na važnom sastanku tela Prosecco DOC Consorzio izglasana je odluka da se sačine pravila koja će dozvoliti vinarima da prave roze proseko, i na taj način će biti, gotovo izvesno, stvoren novi veliki hit u vinskom svetu u kome su i proseko i roze vina u velikom usponu.

– Danas je veoma dobro vreme za pravljanje roze proseko vina – rekao je Stefano Zanete, predsednik konzorcijuma proizvođača Prosecco DOC i objasnio za Dekanter da će nova kategorija vina biti rezervisana za najkvalitetnija spumante vina.

Italijanski vinari već godinama razmatraju ideju o roze proseko vinu, a ove godine su konačno prevazišli tradicionalan otpor Italijana prema roze vinu i odlučili da se priklone globalnom trendu. Vinar Đanluka Bisol rekao je da je posredi prirodna evolucija tog stila vina:

– Roze je prirodan pravac za proseko i novo priznanje kvaliteta tog vina – naveo je za Dekanter.

Njegov kolega Đankarlo Moreti Polegato, vlasnik vinarije Vila Sandi, rekao je da ima najveća očekivanja od roze proseko vina:

– Mislim da će roze proseko činiti 20 procenata naše proizvodnje. Moraćemo da zasadimo više pino noara – rekao je.

Po sadašnjim pravilima, proseko vino sa zaštićenim geografskim poreklom može da sadrži, pored osnovne sorte grožđa zvane glera, najviše 15 procenata drugih sorti koje se tradicionalno gaje u tom delu Italije u blizini Trsta. Među tim sortama je i pino noar, ali vino mora ostati belo.

Izvor: www.vinoifino.rs

Džin i tonik udahnuli su novu energiju barskoj kulturi. Kako su ova dva pića danas postala tako posebna i popularna?

Jedan deo džina, dva dela tonika, kriška limete, led do vrha čaše: ovo je sve što vam je potrebno za jedno od najpopularnijih pića koja svet poznaje,kristalno čistu esenciju hedonizma poznatu po imenu džin i tonik. Ako na jedan deo džina dodate šest delova suvog vermuta i protresete (nikako da mešate!) u šejkeru sa ledom i ukrasite jednom maslinom, dobićete martini, piće koje duže od pola veka povezujemo sa kazinima Monte Karla, skupocenim kabrioletima i, uopšte, uzbudljivim životom na vrlo visokoj nozi.

Esencija arome oba pića je sadržana u džinu, aromatičnom, vrlo suvom žestokom piću koje je prevalilo izuzetno dugačak put: od medicinske tinkture, preko jeftinog pića koje je doslovce uništavalo živote ljudi iz nižih klasa Velike Britanije, pa sve do neizbežnog sastojka svakog koktel bara na svetu i, danas, do pića koje poslednjih godina doživljava neviđeni zamah, grana se u neočekivanim pravcima i menja na naše oči.

Kleka se u jednom velikom segmentu tržišta polako napušta kao osnovni sastojak džina, dodaju mu se voćne arome, za izvorima novih ukusa traga se u običnim seoskim dvorištima ali i na morskom dnu… Džin je postao veliko belo platno na kome savremeno tržište alkoholnih pića projektuje svoje snove i želje, a proizvođači su dobili slobodu izražavanja kakva je vekovima u svetu džina bila nezamisliva.

POČECI U ANTICI

Ideja o tome da kleka i alkohol zajedno imaju lekovito dejstvo nastala je još u vreme rimskog cara Vespazijana. Godine 70. nove ere lekar Pedanije Dioskorid objavio je petotomnu enciklopediju biljne medicine, u kojoj se govorilo i o bobicama kleke potopljenim u vino. Ovaj napitak pomagao je, smatrao je Pedanije, kod bolesti grudi i pluća. A benediktinski monasi iz Solerna u Italiji godine 1055, devet godina nakon Velike šizme, u svoju su riznicu medicinskih mudrosti uveli i recept za tonik od kleke i vina.

U šesnaestom veku prvi put se izgovorilo nešto što podseća na današnju reč džin. Holanđani su stvorili medicinski napitak po imenu ‘genever’ (odnosno, džiniver (Jenever) na engleskom) i koji je bio napravljen tako što su bobice kleke odležavale u destilat od žitarica mešan sa bobicama kleke. Potrajalo je još dva veka dok džin nije dobio, makar približno, svoju današnju formu: neutralni alkoholni destilat kome je dodata kleka, bilo u drugoj destilaciji, bilo u vidu prostog dodavanja biljaka u destilat. Prvi pomen reči džin nalazi se u knjizi iz 1714. godine po imenu The Fable of the Bees, or Private Vices, Publick Benefits autora Bernarda Mandevila.

– Nečuveni opojni napitak, imena nastalog od holandske reči za kleku, danas se, putem skraćivanja reči usled dugog korišćenja, naziva džin – napisao je Mandevil, misleći, naravno, na skraćivanje reči genever u današnji oblik – džin.

OTROV NIŽIH KLASA I RENESANSA DŽINA

Postojali su dobri razlozi za to što je Mandevil nazvao džin ‘nečuvenim napitkom’: krajem sedamnaestog veka Engleska se, pored ostalog, borila protiv uvoza iz Francuske uvođenjem ogromnih poreza na vinaiz ove zemlje, uz istovremenu potpunu liberalizaciju destilovanja žestokih pića na engleskom tlu. Rezultat je bio zastrašujući. Džin se destilovao na svakom koraku i bio je često jeftiniji od piva, te izuzetno pristupačan najširim slojevima stanovništva. Do sredine osamnaestog veka, džin je stekao reputaciju ubice siromašnih slojeva, što je ovekovečeno na čuvenom crtežu Vilijama Hogarta Gin Lane koji prikazuje majku koja pod uticajem džina ispušta sopstveno dete iz ruku. Godine 1751. donet je paket zakona koji je, po prvi put posle više decenija, pivo učinio jeftinijim od džina.

Prava revolucija u proizvodnji džina nastala je 1830. kada je Irac Eneas Kofi izumeo savremeni destilacioni aparat koji je omogućio proizvodnju hemijski čistog destilata. Ovakav destilat omogućavao je da sveže biljne arome zaista zablistaju u džinu, i on je postao piće za ponos i jedan od simbola Britanske imperije. A u priči o nastanku džina i tonika leži duboka kolonijalna simbolika: integracija tipično britanskog pića i tonika ispunjenog kininom koji je sprečavao da britanski mornari obole od malarije u dalekim, tropskim kolonijama, sa dodatkom limete kao prevencije skorbuta na dugim putovanjima brodom, stvorila je piće koje zapravo predstavlja simboličku mapu moćnog carstva u kome sunce nikada nije zalazilo.

Alkoholna pića često doživljavaju plime i oseke popularnosti: ovo za džin važi u najmanjoj meri. Od devetnaestog veka, kada je formulisan recept za London Dry Gin u obliku u kome ga danas poznajemo, pa do danas, džin ni u jednom trenutku nije sasvim izašao iz mode. No, današnja ekspanzija džina predstavlja nešto sasvim novo u njegovoj istoriji: džin je postao jedno od omiljenih pića milenijalaca, koji su prigrlili, pre svega, činjenicu da se zaista sve i svašta može formalno nazvati džinom, jednim od najinkluzivnijih pića na svetu. Neverovatno šarenilo današnje ponude, hrabre vizuelne kampanje, etikete koje predstavljaju sam vrh savremenog dizajna – sve ovo doprinelo je tome da je džin danas esencija modernog gradskog života i piće pred kojim je duga i veoma srećna budućnost.

PULS TRŽIšTA I DALJI TRENDOVI

šta današnji ljubitelji džina žele od ovog pića? Studija sajta Gin Foundry pokazuje da moderni konzument voli šarolikost: čak 36 odsto ljudi koji su se u njihovoj velikoj anketi sprovedenoj u anglosaksonskim zemljama izjasnili kao vatreni ljubitelji džina poseduje više od deset različitih etiketa. Dve trećine njih očekuje da ih u barovima pitaju koji džin žele. Džin i tonik je, bez premca, njihov omiljeni koktel, sa 67 procenata onih kojima je ovo omiljeni napitak. Negroni, je, zanimljivo, na drugom mestu sa deset procenata, a martini tek na trećem, sa osam procenata podrške.

Veoma je interesantan odnos ljubitelja džina prema nagradama: njih 52% reklo je da ih nagrade na etiketama uopšte ne zanimaju.

što se tiče trendova za budućnost, dve opcije su se izdvojile kao primarne. Četvrtina poznavalaca veruje da tržište pripada džinu sa većim procentom alkohola, dok druga četvrtina smatra da budućnost leži u džinovima sa dodatkom voćne infuzije, kakvi se stidljivo pojavljuju i na našem tržištu i polako zauzimaju mesta na policama barova.

Kakva je, onda, neposredna budućnost džina? Osnivač sajta Gin Foundry, Olivije Vord, izdvojio je nekoliko vrlo bitnih trendova koji će oblikovati tržište u narednih par godina. On kaže da je džin iz Indije, u kojoj se prave veoma kvalitetna pića ovog tipa, novo otkriće na tržištu.

– Indijski džin čeka velika budućnost, postoji mnogo interesovanja za njega, naročito za brendove kao što su Hapusa Himalaya i Stranger and Sons – rekao je Vord.

što se aroma tiče, Vord je za ovu godinu uspešno predvideo povratak klasičnim biljnim ukusima i korišćenje lako dostupnih sastojaka kao što su kopriva i alge, od kojih su napravljeni veoma uspešni džinovi.Vord je istakao i da će britanski proizvođači džina morati da prošire svoju ponudu kako bi ostali konkurentni na sve bogatijem globalnom tržištu, kao i da njihova snaga leži u autentičnosti ponude: turizam se tu nameće kao logično rešenje, sa vođenim posetama starim i čuvenim destilerijama, ali i novijim kraft destilerijama.

Sa većom raznovrsnošću ponude džina, povećali su se i apetiti potrošača, kaže Vord i dodaje da su mini festivali džina i organizovane degustacije definitivno ušli u modu, i da će ovakvi događaji, baš kao kod viskija, postati trajna norma.

TONIK: TAJNA GORKOG LEKA

Tonik, to jest ‘indian tonic water’, najverniji pratilac džina, nastao je kao profilaksa protiv malarije i sadržavao je ogromne količine veoma gorkog kinina. Današnji tonici sadrže i do dvadeset puta manje kinina nego tonici koji su pravljeni pre sto ili dvesta godina: kinin je mahom prevaziđen kao lek za prevenciju malarije, a tonik se pretvorio u gazirani bezalkoholni napitak koji se pije sam ili kao dodatak koktelima.

TIPOVI DŽINA

LONDON DRY GIN

Kada prosečni potrošač pomisli na džin, on zapravo misli na London Dry Gin, veoma suvo piće sa aromom kleke. Ovaj džin koristi se u klasičnom martiniju i džinu i toniku. Aromatska osnova pića je kleka, a proizvođači mu tokom destilacije (nikako posle nje, to je za ovaj tip džina zabranjeno) dodaju i mnoge druge ukuse: cimet, citruse, korijander…

PLYMOUTH GIN

Ovaj kultni džin istovremeno je i proizvod jedne konkretne destilerije i kategorija džina za sebe. Bio je veoma popularan u prvoj polovini dvadesetog veka, a i danas mnogi ljubitelji džina umeju da cene ovo piće čiji je ukus dosta blaži nego kod njegovog mnogo popularnijeg takmaca iz Londona: ukus kleke i opšta oštrina pića znatno su ublaženi kombinacijom drugih, ‘mekših’ ukusa.

GENEVER, ILI HOLANDSKI DŽIN

Piće koje je preteča današnjeg džina postoji i dalje. Danas je osnovna razlika između genevera i džina u tome što se prvi pravi od proklijalih žitarica, koje holandskom džinu daju tamnu boju i jaku aromu i on donekle podseća na viski. Holandski džin se, za razliku od klasičnog džina, obično pije bez koktelskih dodataka, rashlađen ili na sobnoj temperaturi.

OLD TOM DŽIN

Stari Tom je blizak rođak londonskog suvog džina, ali je dosta slađi od njega i po aromi ‘vuče’ na holandski džin. Ova vrsta pića dugo je je bila na ivici ‘istrebljenja’, ali se poslednjih godina vraća na tržište. Old Tom džin se tradicionalno koristi za pravljenje koktela Tom Collins.

INTERNACIONALNI STIL

Ovo nije konkretan tip džina, već krovni naziv za različite vrste džinova koje su nikle u poslednjih godinama, tokom velikog proizvođačkog buma, i u kojima se koriste novi i inovativni destilerski recepti. Kleka je uglavnom napuštena u ovim novim džinovima, i umesto nje koriste se hrabre mešavine ukusa: u ovim džinovima može da se nađe sve, od ruže do krastavca.

PINK DŽIN – NOVI ŽIVOG STAROG FAVORITA

Reference na ružičasti džin danas možemo naći svuda: popularna kultura zasićena je njima, a pink džin ušao je i u dinamičan svet digitalnih memea, preko ikoničke fotografije elegantne dame koja, sa aristokratski oholim izrazoom lica, ispija ispija limenku pink džina u prepunom vagonu londonskog metroa. Neko bi mogao da pomisli da je ovaj jednostavni koktel, koji se originalno sastoji od plimutskog džina u koji je dodato malo angostura bitera, nastao u XXI veku, ali istorija miksologije pokazuje da je on već dugo sa nama, još od početka devetnaestog veka. Pink džin danas se pravi za šankovima koktel barova i flašira kao gotov proizvod, a angostura više nije jedini mogući dodatak i umesto nje češće se koriste drugi sastojci ružičaste boje: ružičasti grejpfrut, rabarbara, jagoda, malina, ruža…

Izvor: www.vinoifino.rs 

Ma kako zvučalo suludo, nije u pitanju novinarska patka. Vinari iz okoline Madrida uspeli su da proizvedu “Gik Blue” – plavo vino.

(VIDEO) Evo kako se pravilno PIJE VINO i DRŽI VINSKA ČAšA!

ZBOGOM, NAPORNI TRENINZI: U vinu je spas!

Foto: Gik Blue

Napravljeno je kombinovanjem različitih sorti crnog i belog grožđa, a cena mu i nije tako strašna. Jedna boca od 0,75 litara košta 1200 dinara.

– Ovo vino je za mlade ljude, bez iskustva s vinima. A vi, stariji, pokušajte da zaboravite sve što znate o vinu. Potisnite informacije o stotinama vina zaštićenog geografskog porekla, imena, standarde, kako se služi, kakav mu je buke… Zaboravite sve ono što vas je somelijer naučio na kursu kušanja vina. Mi ne verujemo u pravila i ne smatramo da osoba mora da studiozno izučava enološku bibliju da mogla jednostavno da uživa u čaši vina – kažu iz kompanije “Gik”.

Izvor: www.telegraf.rs

škotska kuća Hendrick's lansirala je potpuno providan apsint savremene arome, sa ambicijama da približi ovo piće novim generacijama barmena i ljubitelja koktela

Čuveni brend džina Hendrick's od sada u svom portfoliju ima i apsint! Ovo žestoko piće sa vrlo visokim sadržajem alkohola u ovom trenutku ne spada u najpopularnija pića na svetu i na većini tržišta ima status egzotičnog pića sa ‘sumnjivom’ prošlošću i vrlo ograničene primene, ali legendarni proizvođači džina teže ka tome da promene takvo stanje stvari i lansiraju novi miksološki trend.

Prvi Hendriksov apsint, pod jednostavnim imenom Absinthe, potpisuje Lesli Grejsi, glavna destilerka ove kuće, koja se opredelila da napravi piće sasvim savremenog izraza, upotrebljivo u koktelima. Hendriksov apsint destilovan je sa crnim pelinom, zvezdastim anisom, borovicom, zovom, destilatom pomorandže, ruže i krastavca.

– Apsint je zapravo rođak džina, jer su oboje destilati obogaćeni biljem, samo drugačijim – rekla je destilerka i dodala da ova biljka ostaje glavna ‘zvezda’.

– Ružu i krastavac koje stavljamo u džin dodala sam radi cvetnog elementa i svežine, koje ne očekujete od apsinta – objasnila je.

– Želimo da naš apsint koriste najkreativniji barmeni i najbolji barovi na svetu – rekao je na predstavljanju globalni ambasador Hendricksa Eli Martin.

– Apsint smo napravili da bude potpuno providan. i sa 48% alkohola, da bismo stvorili modernu percepciju apsinta – rekao je Martin.

Slava apsinta temelji se na aktivnoj supstanci po imenu tijon, koja je prisutna u pelinu i ima psihoaktivna svojstva. Apsint je u vreme najveće popularnosti, u devetnaestom i početkom dvadesetog veka, imao velike količine tijona, dok je u savremeno doba dozvoljen procenat ove supstance daleko ispod količine koja može ljubiteljima podariti vizije nalik onih koje su nakon konzumacije imali pariski slikari zlatnog doba impresionizma.

Izvor: www.vinoifino.rs

Vinski eksperti, samozvani kao i pravi, mogu satima da govore o čašama. Oblici, vrste stakla, ukrasi (da ili ne)… na vama je da odlučite koliko ćete ih saslušati a koliko poslušati, i u kojoj prilici.

Ruku na srce, vino ponekad itekako ume da prija i iz potpuno neprimerene čaše, dok je neki drugi put oblik čaše od presudne važnosti da osetite s kakvim vinom imate posla. Ukratko, čaše su važan deo vinskog aksesoara, ali ne presudan. Najvažnija je boca. Ali ne (propisni) oblici, boje, ukrasi… već samo staklo. Jer staklo vino čuva!Ali, ko je i kada zapravo napravio prvu pravu vinsku bocu?

Istorija stakla duga je gotovo koliko i istorija vina, hiljadama godina. Čak im je i geografsko poreklo, prema današnjim saznanjima, slično, Srednji Istok. Ali im se dalja sudbina, sve do XVI veka, tek tu i tamo dodiruje. Gde pod “tu i tamo” podrazumevamo preskupe i retke, namenjene samo faraonima, imperatorima, carevima, kraljevima… staklene posude za posluživanje vina. Ali ne i za njegovo čuvanje!

Trgovina vinom početkom Novog veka bila je unosan ali vema rizičan posao. I tada su se, kao i danas, trgovci bavili isključivo shippingom, ali ne i brendingom, how cosy!, roba je, međutim, bila vruć krompir koji je što pre bilo neophodno prebaciti sledećem korisniku, maloprodaji ili krajnjem kupcu. Jeročas posla se u buriće zavuče zla bakterija Acetobacter aceti… Nije ni čudo što su u ta doba trgovci sirćetom u Francuskoj bili mnogo uspešniji od svojih kolega koji su se bavili vinom, njihova roba mogla je da se skladišti i isporučuje prema potrebama potrošača. 

Vino se uglavnom štitilo visokim procentom alkohola i ‘sumpornim šibicama’ kojima su prljeni burići – pijanim bakterijama dodatno omamljenim smradom sumpora nešto i nije bilo do razmnožavanja – što je bilo nedovoljno. Burići su i dalje propuštali velike količine kisenika, i eto robe za trgovce sirćetom. Nešto bolje su prolazili Nemački vinari, sa svojim hladnim podrumima i ogromnim burićima u kojima je kontaktna površina s kiseonikom bila procentualno mnogo manja. Bez ikakvog znanja biohemije, oni su prvi uveli princip koje se zadržao do danas, uz svu primenu inertnih gasova i antioksidanasa: kada se veliki sud načne, ostatak vina se pretače u manje sudove koji se pune do vrha. Legenda kaže da su se u nedostatku manjih sudova u veće spuštali komadi stena koji bi ‘pojeli’ zapreminu i isterali vazduh (kog i kakvog kamenja, i kakav je njegov uticaj bio na vino, možda bi bio zanimljiv problem za današnje istoričare enologije, ako tako nešto postoji). 

Revolucija u čuvanju vina nastaje sa staklenom bocom i sigurnim načinom da se ona zatvori, što je i najveći doprinos XVII veka priči o vinu. Flaša i čep! ‘Mlađi’ od vina više od sedam hiljada godina. 

Vino u dobro začepljenoj boci nema dodira sa kiseonikom. Ono malo kiseonika i ugljendioksida rastvoreno u vinu i zarobljeno u grliću boce je sve što preostaje kao ‘gorivo’ brojnim biohemijskim reakcijama koje se u vinu dešavaju. Uz Acetobacter aceti i opasnosti da vino prokisne, tu su i pigmenti, tanini, različite kiseline, stotine prirodnih organskih sastojaka vina koji su inherentno nestabilni. Retke od njihovih transformacija su anaerobne – događaju se bez prisustva kiseonika. Većini je, ipak, kiseonik neophodan. Kada ga nema, odnosno kada je njegova količina trajno ograničena u začepljenoj boci, svi procesi od kojih zavisi ukus i aroma vina se usporavaju i vino dolazi u takozvano ‘reduktivno stanje’ – svaka promena redukuje mogućnost nove promene jer je potrošila delić već ograničene količine kiseonika. 

Na stranu šta sve danas znamo o poboljšanju kvaliteta vina odležavanjem u boci, trgovci u XVII veku su mogli da odahnu – konačno imaju robu koja može da se skladišti ili šalje na daleke destinacije bez bojazni od propadanja. 

Proizvodnja boca diljem Evrope uglavnom je bila bazirana na tehnologiji ‘uvezenoj’ iz Italije, u kojoj ni mračni Srednji vek nije zaustavio staklare. Recimo, toskanski fiasco koji datira iz XIV ili XV veka zadržao je svoj tradicionalni oblik i dan danas, uključujući i zaštitnu oblogu od slame.

Kakogod, Flandrija, Engleska, Francuska, Nemačka i Holandija bacile su se na proizvodnju vinskih flaša. Holanđani su se pojavili i sa jednom krajnje praktičnom idejom, bocama rađenim u četvrtastim kalupima koje su se kasnije lakše pakovale u sanduke bez gubitka prostora. Nejasno je zašto četvrtaste vinske flaše nisu zaživele, tek, ovaj oblik zadržale su jedino holandske boce za džin. 

U svemu je prednjačila Engleska, koja je, iako nije proizvođač vina, u velikoj meri kontrolisala tržište vinom diljem sveta.Iako je staklena ambalaža i dalje bila luksuz, potražnja je vrtoglavo rasla, što je u Engleskoj umalo dovelo do omanje ekološke katastrofe, te je morao da interveniše i sam kralj Džejms I, uredbom o zabrani krčenja šuma i razbacivanje drveta na prizvodnju stakla. “…šta fali starom dobrom ispijanju vina iz keramike…” pisao je kralj u objašnjenju striktne zabrane da iko u kraljevini proizvodi staklo koristeći drvo kao gorivo. Dakle, bez promene goriva nije bilo reči o daljoj proizvodnji boca, ali ni prozora. Zapravo se radilo o klasičnoj sprezi politike i kriminala, ili, nežnije rečeno,poslovnoj ujdurmi, kako vam drago. Naime, u isto vreme, kralj je kao odgovor na sopstvenu zabranu ponudio monopol na proizvodnju stakla koja bi kao gorivo koristila ugalj. Monopola se dočepao, i kralju ga skupo platio, izvesni Sir Robert Mansel. Sve s pravom na podzakup monopola! Rezultat su bile brojne staklare na ugalj koje su se otvarale diljem Engleske, Mansel i kralj su trljali ruke, ali su i vinske boce videle neku vajdu. Ispostavilo se da više temperature za topljenje, koje je obezbeđivao ugalj, daju staklo veće čvrstoće, mada ne i bistrinu stakla ‘venecijanskog stila’ topljenog na drva. 

Još jedan korak delio nas je od moderne vinske flaše. Iskoračio ga je Sir Kenelm Digbi, engleski plemić, maloletni ljubavnik francuske kraljice Marije de Mediči, filozof, povremeno gusar, kuvar, botaničar, zatvorenik, alhemičar… ukratko jedan renesansni supermen koji se negde oko 1630. pozabavio i vinskim bocama. Koristeći vetro-tunel uspevao je da postigne još veće temperature od Mansela, a samim tim i topi smesu koja sadrži više peska a manje krečnjaka i alkalnih kalijumovih jedinjenja. Njegove boce bile su deblje, teže, jače i jeftinije od Menselovih. Oblika ogromne glavice luka, izduženog vrata sa ‘prstenom’ na grliću koji je služio da se oko njega uzicom priveže čep. Uzgred, ovo su i prve boce sa udubljenim dnom, koje je, doduše, garantovalo veću stabilnost flaši ali je zapravo nastalo iz tehnoloških razloga. 

Više pročitajte na www.vino.rs

Glog (Glögg) je začinjeno skandinavsko kuvano vino, koje se služi sa bademima i suvim grožđem.

švedsko kuvano vino glog se pravi sa začinima kao što su cimet, đumbir, karanfilić, kora pomorandže i kardamon. U alkoholnom glogu – kuvanom vinu, osnova je crno vino, a po želji može da se doda i jači alkohol, kao što su votka, akvavit, rum ili rakija. Bezalkoholni glog se pravi od voćnog soka, uglavnom ribizli ili drugog bobičastog voća. Takođe, u švedskoj se kuvano vino služi sa grožđicama i bademima u čaši.

Prvobitni oblik gloga su pili kuriri i poštari koji su na konjima, sankama i skijama putovali po izuzetno hladnom vremenu u Skandinaviji. Od kraja 19. veka ovo piće je postalo božićna tradicija u švedskoj. Najčešće se služi uz đumbir keks, koji se pravi sa sličnim začinima kao i vino. Svakog 13. decembra se u švedskoj dan Svete Lucije proslavlja uz kuvano vino i hleb sa šafranom i grožđicama (lussekatter).Takođe se tradicionalno poslužuje tokom julborda – božićna verzija klasičnog švedskog stola.

šef kuhinje švedske ambasade, Lars Ekberg je podelio sa nama recept za švedsko kuvano vino – glog.

Recept za glog – švedsko kuvano vino

Sastojci

• 2 cela štapića cimeta
• 15 karanfilića
• 5 cm sušenog celog đumbira
• 10 semenki kardamona – blago zdrobljenog
• Osušena kora od 3 narandže
• 200 ml grožđica
• 3 dl neutralne votke ili žestokog alkohola
• 2 l crnog vina
• 100 ml šećera

Za posluženje:

• suvo grožđe
• bademi (blanširani i oguljeni)

Priprema

1. Sipati votku u teglu, dodati cimet, karanfilić, đumbir, koru narandže, kardamon i grožđice.
2. Poklopiti i ostaviti da se natapa 4 dana.
3. Tečnost procediti kroz kuhinjski papir ili filter za kafu u šerpu.
4. U tečnost dodati vino i šećer.
5. Zagrevati polako, mešajući dok se šećer potpuno ne rastopi (do 70°C).
6. Pre serviranja blago zagrejati, ali ne dozvoliti da prokuva.
7. Na dno svake čaše staviti nekoliko grožđica i badema, a zatim sipati glog.

Saveti

• Ostaviti začine da ispuste arome najmanje 4 dana
• Recept je za oko 12 osoba
• Glog može da se čuva nekoliko nedelja u sterilisanim flašama
• Grožđice koje su se natapale možete iskoristiti za pripremu kolača

Izvor: www.hrana-pice-price.com

Ako bi postojalo 10 vinskih zapovesti, koje bi one bile? Saznajte da li se pridržavate najvažnijih principa koji će vam omogućiti da sagledate svu raskošnu lepotu vina. 

1. Poštuj vino
Naučite da cenite odakle dolazi vaše vino. Na taj način naučićete da poštujete i druge ljubitelje vina.

2. Proširite vidike
Probajte svake druge nedelje po jednu novu sortu, stil, region ili državu odakle dolazi vino. To će vaš život učiniti bogatijim i proširiće vidike. Na svetu postoji toliko različitih vrsta vina, da je prava šteta stati na pola puta!

3. Znaj svoje granice
Ako to ne činite – zažalićete!

4. Nisu sva vina stvorena ista
Veliko vino ne mora da bude skupo, ali nije ni jeftino!

5. Podeli svoje vino
Vino uvek ima bolji ukus kada se pije u dobrom društvu.

6. Poštuj ukus drugih
Ukusi su različiti, a njih formiraju nasleđe, tradicija, lični afiniteti i iskustvo. Takođe, čulo ukusa se vremenom menja, pa u svemu postoji i generacijski faktor.

7. Vino produbljuje iskustvo, iskustvo produbljuje vino
Nijedno piće, ni hrana ne nose u sebi do te mere složeni spoj kulture, tradicije i znanja kao što je slučaj sa vinom.

8. Svaki gutljaj vina ima svoju priču
Vino se pije polako, bez žurbe. Na kraju krajeva, svaki gutljaj sadrži zrno grožđa kom je trebalo godinu dana da sazri. 

9. Uživajte u mladim vinima, ali poštujte stara
Stara vina su poput vremenske kapsule koja vas povezuje s prošlošću.

10. Vino nikada ne prestaje da se menja
Od trenutka kada je napravljeno, vino počinje da se razvija. Promene su spore ako je pravilno čuvano, ali kada se flaša otvori ubrzano stari.

Izvor: www.vino.rs

Saradnja Bilija Gulda i destilerije Tok dovela je do sasvim iznenadnog proboja srpske šljivovice na tržište Sjedinjenih Američkih Država

Sve je počelo kao serija kriptičnih objava na društvenim mrežama – jedna reč, Yebiga, jedna morbidna etiketa sa crnim florom i fotografijom starice koja pije rakiju, i dubiozna tvrdnja da Bili Guld, basista grupe Faith No More, i, kako vole da pišu masovni mediji, ‘prijatelj Srbije’, u svoj kreativni i poslovni portfolio upravo upisuje i promovisanje srpske rakije. Čak i za one koji prate nesvakidašnju ljubav Srbije i članova ovog benda, ova tvrdnja izgledala je kao plod tabloidske mitomanije, sve dok stvar nije postala sasvim zvanična: da, Bili Guld odlučio je da ljubav prema srpskoj žestini ovaploti kroz ambiciozan projekat navikavanja Amerikanaca na mrštenje tokom ispijanja naše ‘mučenice’. Rakija Yebiga, koja se na istoimenoj veb stranici promoviše pod motom ‘Balkanski protivotrov za lažne vesti’, može se kupiti u nekoliko prodavnica alkoholnih pića u Kaliforniji, kao i u odabranim barovima u San Francisku i Los Anđelesu, a na samom sajtu možete kupiti, za dvadeset dolara, majicu sa neobičnim logom ovog, za nas, sasvim običnog pića koje se sada prvi put otisnulo na drugu stranu Atlantika.

Dugogodišnja ljubav prema Balkanu

Sve je počelo kroz muziku: Bili Guld, vlasnik diskografske etikete Koolarrow Records, prve susrete sa našim nacionalnim pićem imao je zahvaljujući koncertima gde je rakija u bekstejdžu i na afterpartijima tekla u potocima, ali i tokom radnih susreta sa sadašnjim dobrim prijateljima iz benda Dubioza Kolektiv, čija se sad muzika nalazi u katalogu njegove diskografske kuće.

– Malo ljudi to zna, ali kroz deset godina na turnejama i putovanjima po Balkanu, postao sam jako vezan za popularnu žestinu, rakiju. Ona se sto godina proizvodi na tom području, ali čini se da puno ljudi u SAD ne zna što je ona – ispričao je Bili Guld pre nekoliko meseci, i dodao ono što ni na Balkanu nije svima jasno na ‘prvu loptu’: da rakija nije inferiorno piće koje se prodaje u dvolitarskim flašama od kokakole, već plemeniti destilat čistog voća koji zaslužuje punu pažnju i poštovanje ljubitelja dobrih žestokih pića.

– Ova priča nije priča o meni. Radimo ovo zato jer volim rakiju i zbog toga što duboko uvažavam kulturu koja ju je usavršila. Vreme je da ova profinjena žestina dobije priznanje koje zaslužuje i nadam se da će osećaj u kom sam uživao tokom godina na Balkanu biti prepoznat i u SAD – rekao je slavni muzičar i dodao da je posredi piće koje se pije na venčanjima i na sahranama i koje je izuzetno važan deo balkanske svakodnevice.

Bili Guld je svojoj misiji pristupio izuzetno ozbiljno, tragajući, pre svega, za partnerom iz Srbije koji će moći da odgovori njegovim vrlo jasnim zahtevima: da rakija koju će promovisati bude autentično piće iz Srbije, ali napravljeno tako da odgovara vrlo strogim američkim kriterijumima u vezi sa tehnološkim kvalitetom žestokih pića. Nakon duže potrage, izbor je pao na destileriju Tok. Jovan Urošević, predstavnik ove destilerije, ispričao je za Vino & Fino kako je izgledao dogovor sa Guldom, a njegove reči svedoče da u postupku traganja za najboljim poslovnim rešenjem nije bilo nikakve balkanske razbarušenosti:

– Pre dve i po godine, na festivalu rakije u hotelu Zira, upoznali smo Bila Gulda koji je tada bio u potrazi za partnerom koji bi mogao da odgovori željenom kvalitetu proizvoda za zahtevno američko tržište. Sumirajući razgovore koje je vodio sa ostalim srpskim proizvođačima, Bill se obratio nama kao opciji koja je na njega ostavila najveći utisak. Zašto je to tako? Bill i njegovi partneri su imali određenu zamisao, na koju su domaći proizvođači odreagovali pozitivno, dok je naš odgovor suštinski bio negativan, i da je plan potrebno korigovati iz prostog razloga što je metodologija proizvodnje destilata za američko tržište, bitno drugačija od domaće. To znači da većina rakija proizvedenih za domaće i evropsko tržište, ne odgovara američkoj zakonskoj regulativi. Najveći problem tu predstavlja metil alkohol koji je prirodan sastojak voćnih rakija, a čija donja granica po evropskoj regulativi, odgovara gornjoj granici po američkoj. Ovo dalje znači da proizvodi namenjeni američkom tržištu pored visokog nivoa tehnološkog znanja, zahtevaju i specifične tehnološke mogućnosti uključujući poseban režim fermentacije i destilacije. Dobivši ovakav odgovor, od porodične destilerije koja se bavi isključivo proizvodnjom šljivovih destilata, i koja nedvosmisleno raspolaže adekvatnim znanjim o proizvodnji voćnih rakija, Bill i njegovi partneri su odlučili da započnu saradnju sa nama, koju danas možemo nazvati veoma uspešnom – govori Urošević.

što se same rakije tiče, Urošević kaže da je rakija Yebiga u osnovi veoma klasično piće našeg podneblja, bez eksperimenata u tehnologiji koji bi joj podarili drugačiju aromu od one koja se očekuje od vrhunske srpske rakije:

– Rakija je proizvedena od domaće sorte Čačanska rodna, a dobijeni destilat je stario 18 meseci u hrastovoj buradi u kojoj su prethodno starili destilati za naše proizvode. Izražene su cvetne, voćne note dopunjene mekim taninima hrasta, i ukratko rečeno, Yebiga je pravi predstavnik domaće srpske rakije, odnosno rakije sa kojom bismo želeli da ovu kategoriju pića (i srpski nacionalni brend) predstavimo američkom tržištu – govori Urošević.

Ozbiljan odmak od tradicije

Odluka da se počne sa proizvodnjom jednog ovakvog proizvoda, sa veoma morbidnom etiketom i imenom koje u sebi nosi profani jezički izraz digitalne generacije, nije bila sasvim laka, svedoči Urošević.

– šljivovi destilati koje mi proizvodimo predstavljaju spoj tradicije u okviru srpske istorije i kulture, i savremenih znanja iz oblasti proizvodnje rakija, a Yebiga bitno odskače od naših proizvoda, i opšteg identiteta Destilerije Tok. Za nas to i jeste bio problem u samom početku, a prvenstveno za najstarijeg među nama, Veroljuba Uroševića, osnivača i vlasnika Destilerije. Ipak, ako pogledamo sa druge strane, mi smo dobili privilegiju da, kao pioniri, predstavimo srpsku rakiju ogromnom američkom tržištu, i smatramo da to radimo na apsolutno adekvatan način – govori član poznate destilerske porodice, koji kaže i da je svestan da bi naša zemlja teško prihvatila Yebiga rakiju.

– Koncept sa umrlicom i samom rečju Yebiga je adekvatan za američko tržište, ali po našem mišljenju, ne i za tržište Balkana, jer bismo onda rakiju, ljudima koji već znaju šta je rakija, predstavljali u jednom potpuno drugačijem svetlu, po mišljenju mnogih čak i negativnom. Iz ovog ali i nekoliko drugih razloga, Yebiga kao koncept je ograničen na američko tržište i tržišta van Balkana – objašnjava Urošević, koji ujedno daje odgovor i na pitanje zašto, barem za sada, imena destilerije Tok nema na etiketi.

– Zašto se mi još uvek ne pominjemo u sklopu Yebiga, niti se Yebiga pojavljuje u našim materijalima? Suštinski naši koncepti su dijametralno suprotni. Yebiga je vrhunska mlada šljivova prepečenica, sa čituljom na etiketi, namenjena širokoj ciljnoj grupi, a mi u okviru Destilerije Tok proizvodimo vrhunske, stare šljivove prepečenice u limitiranim količinama, namenjene veoma uskoj ciljnoj grupi ljudi, koji znaju da procene kvalitet i mogu to da plate. Primetićete da jedino zajedničko za ove dve priče jesu šljivovi destilati i vrhunski kvalitet. Tako i jeste. I uvek će biti. Za sada su naše ali i Bilove marketinške aktivnosti jako uskog profila. One rastu polako, kako cela priča raste. Mi sada ulazimo tek u drugu sezonu (pošto je cela jedna godina bila potrebna da se uskladi papirologija), i puštamo da se priča razvija polako, dok paralelno razvijamo brendove. Nigde ne žurimo, svakako smo partneri i nikada to nećemo kriti, samo ćemo to početi da naglašavamo onda kada nam to svima bude odgovaralo – govori Urošević.

Priča o rakiji Yebiga je ujedno i lekcija o kulturnim prožimanjima: ona se dešavaju spontano, kao posledice originalnih ideja i koncepata, i ponekad se u sudarima kultura rađaju sasvim nove prilike za saradnju i prijateljstvo. Sudeći po reakcijama tržišta, rakija Yebiga uspela je da se, za sada, probije na tržište Kalifornije, i ime njenog slavnog pokrovitelja učinilo je da postane ‘in’ u noćnom životu velikih kulturnih centara ove savezne države. Sada ostaje dalji pohod na tržište Sjedinjenih Američkih Država, zemlje koja je prihvatila pića i čudnija i (retko, doduše) jača od srpske prepečenice.

Izvor: www.vinoifino.rs

Verujemo da mnogi od vas vole crnu kafu i da bez kafe ne mogu da započnu dan ili da se odmore.Kafa je danas sastavni deo deo dana kao i našeg života.

Kafa je danas sastavni deo deo dana kao i našeg života. Kafa (lat. naziv coffea) je ako niste znali rod niskih biljka (drvo ili grm) iz porodice broćeva (rubiaceae), prenosi portal “zanimljivostidana.com”.

Kultivirana stabljika kafe može da izraste do visine od 2 do 5 metara a ako bi je ostavili da raste divlje narasla bi i preko 10 metara!

Postoje dve glavne vrste kafe: Arabika – tradicionalna kafa koja čini dve trećine svetske proizvodnje kafe i vrsta kafe Robusta koja ima jaku, oporu aromu i obično se koristi za dobijanje instant kafe.

U nastavku ovog teksta pročitajte koje su to pet najskupljih kafa na svetu…..

5. KAFA FAZENDA SANTA INES

Na zadnjem petom odnosno u ovom tekstu prvom mestu je kafa Fazenda Santa Ines za koju morate da izdovjite oko 110 dolara za 1 kilogram. Inače sam Brazil ima dugu i renomiranu istoriju proizvodnje vrhunske kafe i ova kafa nije izuzetak, s obzirom na to da je najkvalitetnija kafa koja potiče odatle. Ova visoko kvalitetna kafa koja se ručno bere poznata je po citrusnoj aromi i nežnoj teksturi. Ovo je kafa sa čokoladnim šmekom i najčešće se služi kremasta.

4. ST. HELENA KAFA

Ova kafa se prodaje za 190 dolara i za ovu cenu dobićete 1 kilogram kafe. Sveta Helena je malo, brdovito suptropsko ostrvo u južnom Atlantskom okeanu. Kafa se ovde uzgaja još od 1733., a tokom poslednjih 10 godina, kafa Sveta Helena postala je poznata među ljubiteljima kafe zbog svog jedinstvenog kvaliteta. Za uzgoj se koristi samo prirodno đubrivo koje ne sme da sadrži neorganske supstance iz koncentrata koji se daje životinjama kao suplement. Kafa se ispira i dalje tretira u čistoj izvorskoj vodi koja izvire na jednoj od planina na ostrvu.

3. KAFA FINCA EL INHERTO

Potiče iz regije Huehuetenanga u Gvatemali i njena cena je 603 dolara za kilogram. Kafa se u Gvatemali uzgaja još od početka 18. veka. Jedna od najpopularnijih regija za uzgoj je Koban, poznata po oblačnoj i kišnoj klimi, koja je, kako mnogi veruju, ključni faktor za njen neverovatan ukus. El Inherto kafa je jedna od najnagrađivanijih na svetu.

2. KAFA HACIENDA LA ESMERALDA IZ BOKUETE, PANAMA

Kafa ‘Hacienda La Esmeralda’ košta oko 770 dolara za kilogram. Vlasnici hacijende Esmeralda ponosni su na svoje zrele, crvene plodove kafe koji se beru ručno. Kafa prolazi kroz rigoroznu kontrolu kvaliteta svakog dana i sva zrna koja su zelena se odbacuju. Kafa je poznata po tome što je blago pržena, svetlo braon boje, bez masnoće na zrnima i pikantnim mirisom.

1. KAFA KOPI LUVAK IZ INDONEZIJE

O ovoj kafi smo već jednom pisali na stranicama našeg sajta. Cena Kopi Luvak kafe je 320 dolara, koliko se prodaje u SAD, dok je u Japanu i mnogo skuplja i dostiže 1.200 dolara. Kafa je naziv dobila po sisarima koji se zovu ‘Luvak’ koji žive na drveću i jedu crvene, zrele plodove kafe. Oni plodove jedu cele, sa sve semenkama kafe i kroz njihov digestivni trakt prolaze kroz hemijske procese i fermentaciju. I dalje netaknuta zrna kafe zatim se skupljaju iz izmeta ove životinje nalik divljoj mački, čiste i dalje prže kao svaka druga kafa.

Izvor: www.novosti.rs